Od malena je učim da bude skromna. Da imati novac ne znači biti sretan, a nemati ga ne znači biti nesretan.. Da novcem ponekad možemo kupiti stvari koje želimo da posjedujemo, ali da nam to daje samo kratkotrajnu radost. Da dugotrajniju sreću donosi nešto sasvim drugo. Ono nešto što se nikako baš kupiti ne može.
Učim je i da ne može da dobije sve što želi, ali i da ponekad mogu da joj se ostvare sve želje koje poželi u jednom danu. Zato, nikada nije plakala po trgovinama insistirajući da dobije nešto pod svaku cijenu, čak ni dok je bila sasvim mala.
Danas krenemo u šetnju i Una uzima svoj novčanik. Pored svog džeparca, ima dodatnih 50 eura koje joj je dao Mišo sinoć. Inače moj ujak nikada nije naučio da se djetetu za sladoled ili čokoladu daje 5 ili 10 eura, no, on je ionako priča za sebe. Elem, dolazimo u prodavnicu i ona se zaustavlja ispred police sa nekim LoL figurama koje skuplja, a one su naravno jako skupe. Gleda me bojažljivo i pita:
“Mama, mogu li da je kupim?”
“Naravno, ako ćeš da platiš svojim novcem!” kažem joj.
Uzima je i idemo dalje. Zaustavlja se potom pored police sa barbikama i gleda novu kolekciju.
“Mogu li da kupim neku od njih?” ponovo me pita.
“Ako želiš!” mirno odgovaram.
“Iako ih imam baš mnogo kod kuće?”
“Una, to je tvoj novac i možeš s njim da raspolažeš kako hoćeš.”
“I ne ljutiš se?”
“Zašto bih?”
“Ali oduvijek si me učila da mogu u trgovini da izaberem samo jednu stvar.” gleda me sumnjičavo.
“Da, kad plaćam ja. Danas plaćaš sama.”
Bira barbiku…
Gledam je i razmišljam… Sa aspekta moderne mame, nerazumno je dozvoliti djetetu da potroši na igračke sav novac koji ima na raspolaganju. Sa aspekta djetinjaste majke (poput mene), razumno je. Jer se moje dijete još uvijek igra. Mnogo igra. Ne virtuelne igrice na tabletu, telefonu, smart TV-u. Moje desetogodišnje dijete se igra sa igračkama. I to satima. A ja uživam dok je gledam, dok čitam u tišini i dok je ugašen televizor…
Sa aspekta moderne mame, zaslužujem oštre kritike jer pišem o tome kako dozvoljavam da moje dijete potroši toliki novac odjednom na malu figuru i jednu lutku, dok mnogi ljudi danas jedva sastavljaju kraj sa krajem. No, iste te moderne mame zaboravljaju, dok se za instagram slikaju kod frizera ili kozmetičara, dok produžuju trepavice i nekim japanskim metodama uređuju obrve, te botoksom pumpaju usne, da navedene usluge mnogo više koštaju od jedne LoL figure ili Barbi iz nove kolekcije, a ti isti mnogi ljudi pred kojima sam ja loša, i dalje jedva sastavljaju kraj sa krajem… I da je ponekad zdravo, veoma zdravo, pustiti dijete da bude samo dijete.
“I ne moram baš ništa da sačuvam od novca koji mi je da ujko Mišo?” širi oči od čuđenja.
“Ne moraš!” kažem sa osmijehom, a mislim u sebi…
Sa svojih deset godina ništa ti ne moraš, ljubavi moja.
Ne moraš da imaš sve petice u školi.
Ne moraš da sviraš neki instrument.
Ne moraš da ideš na ples ili balet.
Ne moraš da učiš tri jezika odjednom.
Ne moraš da ideš na spavanje tačno u osam, da bi izdržala takav tempo.
Ne moraš da skijaš, plivaš, roniš, klizaš i budeš u svemu najbolja.
Ne moraš da ideš na školska takmičenja.
Ne moraš da radiš ništa što većina tvojih vršnjaka danas mora. Jer imaju moderne mame. Ti imaš djetinjastu majku koja smatra da moraš samo da budeš sretna dok se igraš. I ta tvoja majka u potpunosti snosi odgovornost ukoliko te upropasti time.
Nekoliko sati kasnije, igrajući se sa svojom novom barbikom, diže pogled prema meni i zamišljeno reče:
“Mama, znaš li zašto sam izabrala baš ovu?”
“Zašto, ljubavi?”
“Zato što tako liči na tebe.”
Pogledah je pažljivije. Njena nova barbika nema dugu plavu kosu i sjajnu haljinu, nema štikle i torbicu i sav prateći arsenal. Njena nova barbika je Wonder woman.
Nasmijah se glasno.
“Dođi, ljubavi…! Vrijeme je za krevet. Ponesi svoju novi barbiku, a ja ću svoju novu knjigu.”
“Imaš novu knjigu?”
“Aha! Kupila mi je Nela na sajmu knjiga u Beogradu.” pokažem joj.
“Ja sam Akiko” čita naslovnicu “Roman o djevojčici koja ne voli granice…Ali, mama…To je dječija knjiga.”
“Znam, ljubavi! Zato sam Nelu i zamolila da mi je kupi.”
“Za tebe je?” i dalje me zbunjeno gleda.
“Za mene! Ali posudit ću ti je ako želiš da je pročitaš.”
“Ljubav je kao klima u tatinim kolima kada dođe zima: upali on grijanje, ali se kola zagriju tek ispred škole; kad izađem, tek tada u njima bude toplo. Ljubav je kao klima u tatinim kolima – treba da ugrije, da, ali kada ti je to zaista potrebno. Ljubav je beskrajna potraga za toplinom…” čitala sam nekoliko trenutaka kasnije…
“Toplo mi je, mama!” kaže mi ušuškana u mom zagrljaju. “I moja soba miriše na ujku Mišu, jer je on sinoć spavao ovdje…”
E, to je ljubav, pomislih. Kad ti je toplo tijelu i srcu i kad ti soba miriše na nekoga koga voliš…
Zato dozvolite svom djetetu da bude jednostavno samo dijete. Kupite ponekad sebi dječiju knjigu i pročitajte je pažljivo nekoliko puta.
Lakše ćete razumjeti sopstveno dijete, kad oživite dijete u sebi. I najvažnije, lakše ćete razumjeti sebe.
glasstoca.ba
