TAVLA
Suad Kika Prndelj
Tavla je čudesna igra koja se igrala još u Perzijskom Carstvu, drevnom Egiptu i Rimskom Carstvu.
I u Stocu se igra odavno.
U kafani penzionera, ugostiteljskim objektima, na klupama uz Bregavu, kupalištima i svugdje gdje vlasnik ugostiteljskog objekta dopusti.
U bivšem Domu kulture na Ćupriji znali su zari odzvanjati, dok poskakuju po ploči tavle, do ranog jutra. Tavla je znala završiti u Bregavi, ponekad se pod nju stavljalo i nešto para da se ne bi igralo za džaba.
Igra je to koja je podizala adrenalin igračima. Stvarala huju i ljutnju. Onaj kome ide ili onaj koji dobija imao je nepisano pravo da provocira drugog. Bez ljutnje. Znalo se ko su majstori tavle i koga je, zbog toga, trebalo poštovati.
Đulagu su smatrali jednim od njih. Razbacao bi puce pa ako ga se ne spriječi u nakani on napravi kapije. Onda bi desnom rukom prešao preko lijeve i bio bi to znak da je blizu kraj igre.
Skupilo se jednom oko stola, gdje su igrali Đulaga i Asim, koga su zvali Zec, dvadesetak gledalaca. Đulaga razbacao puce i napravio kapije pa je izgledalo da je blizu da dobije meč. Skupio se Asim ko ljubinski dužnik, a crvenilo mu udarilo u obraze. Ispušta tegobne dimove cigare kao da se rastaje sa dušom. Ma, prepali se gledaoci da ga srce ne odalami. Zastao Đulaga pa onda napravi rukama pozu kao da drži pušku u ruci. Nageo se preko stola pa dobacuje Asimu …”Sad cu te Zeko u vinogradu”..
Asim od muke niti zbori niti miče.
Ali tavla je igra u kojoj se sve začas okrene. Padoše dobri zari Asimu i on se iščupa iz bezizlazne situacije. Uzvrtio se Đulaga u stolici. Asimu se vratio nur u lice pa se sprema da uzvrati provokacijom. Đulaga bio hrom na jednu nogu, pa od hulje, tu hromu poče prebacivati preko zdrave. A Asim će njemu ..”Šta je Đulbeharu, jesi li to stavio suhu preko sirove. Smijeh se dugo prolamao Ćuprijom. I tako je bilo svaki put kada bi se majstori zaigrali tavle.
Rahmet duši Asimu i Đulagi.
