Važno obavještenje, besplatan hljeb u Cakana!

Najnovija vijest iz Stoca danima kruži na Fejsbuku: besplatan hljeb za nevoljnike!

Možda me ova sasvim “normalna” vijest ne bi toliko pogađala da nisam davne ’93. sam Bog zna koliko puta stajala u redu čekajući fasunak, čekajući na nišanu: ili hljeb ili smrt. Smrt je bila izvjesna u svakom slučaju: ili od gladi, ili od granate. Zato se moralo trčati ko bez duše do blagajske kuhinje i nazad. Nije bilo toliko loše to trčanje jer srela bi se neka simpatija iz škole pa bi nekako bilo sve kao u igri i dječijoj zanesenosti. Hljeb bi se donio pa bi se odmah umrvio u čorbu da ne bi koja mrva slučajno nestala.

Tješili smo se nadom da će rat stati i da će sve biti normalno. Rat je stao i sve se počelo vraćati u neku normalu. Bilo je sve više hljeba. Podjela užine počela je u školi pa smo redovno dobijali mlijeko i hljeb namazan džemom. Kad sam prešla u Mostar, u Drugoj osnovnoj na Šehovini, bilo je toliko hljeba da je školsko dvorište bilo gozba za ptice.

Djeca su postala presita, počela su bacati užinu okolo, a ja sam se saginjala, sklanjala hljeb ukraj jer mi je majka stalno govorila da se hrana ne smije bacati, i da Božiji nimet treba skloniti ukraj s puta, jer ko baca hljeb bit će ga nekad željan u životu.

Ljudi su se pomalo počeli zapošljavati pa su i kuće počele mirisati na hranu. Oni koji su imali posao nisu imali problema, oni koji nisu, masovno su napuštali Mostar i selili u inostranstvo. Najčešće u Ameriku. Mi smo se nadali povratku u Stolac. Prvo smo se nadali, a poslije kao i svi drugi ljudi, dobili smo nalog o deložaciji.

Povratnicima u Stocu, tada, davne 2000. godine, niko nije davao hljeb. Nešto se pomalo radilo, ali tanko. Tad se u našoj kući pojavio novi termin: “veresija”. Hrana je išla na veresiju u prodavnici kod Keme. Čim se nešto zaradi ili odnekud kane koji dinar, veresija se vraća. Moralo se skucat za autobusa do fakulteta i nazad. Prva godina je bila pokusna, ako položiš ispite možeš nastavit dalje na fakultet, taman da se hljeb neće jesti.