Odškrinuh kapiju da provirim na sokak, reko’ neće li ko naić da s kim progovorim, a ako naiđe ko dosadan da pobjegnem u avliju, da me ne vidi, kad eto ti onog mog hrsuza Muteta. Ko bi drugi!?
– Kome si to ti komšija čeku opalio, da neće poštar izbit i donijet kakvu vanrednu penziju?
– Pemzija je neki dan bila, vakat je i za drugu, haman se i potrošila. Kud si to ti hod’o ?
– Obilazio rodbinu sa djecom, nek djeca znaju ko im je rod.
– Aferim, i treba obilazit rodbinu, to je farz, a đe su ti djeca, beli ostali sa Vesnom?
– Ma jok, eno ih u kući.
– Pa kako si obilazio rodbinu sa njima, a oni u kući?
– Fino Beže, tražio familiju po guglu i fejzbuku, i kako mi ko izađe objasnim djeci šta im je ko u rodu, i ko je šu..k, s kim se može i šta, a s kim ne može ništa ni pod razno. Nek znaju djeca ko im je prijatelj i da onaj Vejsil, amidžić, hoće da klepi dedovinu u Ahatovićima samo za sebe.
– Allahselamet!
– Šta’š Uzeire, bolje tako neg ih obilazit od Visokog do Širokače i od Širokače do Kobilje glave, nosat hedije, pomagat, i opet Mute najgori. Treba ba, pod hitno izdat fetvu i okrenut to na sunet, Uzeirbeže.
– Nosi te dobrina, nije te stid ni pričat.
– Šta me ima bit stid, sutra ću i ženinu obić vako, fino sa djecom oguglat, svakako su i oni oguglali na mene.
– Haj ti guglaj, oguglo dabogda, kad te i upitah !
Hadžibeg
