Jednom je jedan bogat čovjek uzeo sina za ruku i poveo na put u namjeri da pokaže dječaku šta znači živjeti u oskudici i bez novca. Zato su proveli nekoliko dana u seoskom domaćinstvu jedne veoma siromašne porodice…
Po povratku kući, otac je upitao sina je li mu se dopalo putovanje.
“Jeste, oče. Dopalo mi se” – odgovorio je dječak.
“Jesi li vidio kako žive siromašni ljudi?” – upitao je otac. “O, da!” – glasio je odgovor. “I koju si pouku donio sa našeg putovanja?” – ponovo upita otac.
A sin je odgovorio:
“Vidio sam da mi imamo jednog psa, a oni četiri. Naš bazen je do sredine dvorišta, a oni imaju potok kome se ne vidi kraj. Pred našom kućom sijaju lampioni, a kod njih zvijezde. Naša terasa se širi do prednjeg dvorišta, a kod njih je prostrano na sve strane. Mi imamo parče zemlje na kome živimo, a oni beskrajna polja što se ne daju sagledati. Mi kupujemo hranu, a oni je sami gaje. Oko naše kuće su zidine, a oko njihove prijatelji…”
Otac je zinuo od čuda. Sin je na kraju kazao: “Shvatio sam, tata, koliko smo siromašni…”
Prečesto zaboravljamo ono šta imamo misleći samo na to šta nemamo. Ono šta je za nekog od nas mala stvarčica, za nekog drugog je dragocjenost…
Sve zavisi samo od toga sa koje se strane pogleda!
glasstoca.ba
