Sretnem ja jutros Osmana, nasekiro se pa sve duma dok silazi niz mahalu. Veli on meni:
Otvorila meni djeca onaj fejzbuk, ko vele da se nekad možemo čuti, da ne troše na telefon. Upalim ja njega kad ono piše: Dobro jutro, Osmane, kako ste danas?
Napišem ja njemu:
‘Fala na pitanju, evo sad kafu popio pa mi valja do čaršije vidjeti je l’ Munira donijela sir.
Kad izleti ispod Zineta iz Visokog i piše:
S kim ti to Osmane muhabetiš. Je l’ ti dobro?
Kažem ja njoj:
O’klen tebe Zineta u mene. Dobro je, jakako. Evo odgovaram ovom anamo što me pita kako sam. Nego otkud ti sve vidiš?
Kaže ona meni:
Pa vide svi tvoji prijatelji šta ti pišeš na zidu.
Kažem ja njoj:
Kakvom, bolan zidu? Niđe ja nisam piso. To je garant mali Salkin opet onim spejom fasadu šaro.
Kaže ona meni:
Ma nije Osmane po fasadi, već po tvom zidu.
Okrenem se ja, na zidu onaj Muberin goblen sa ljubičicama. Pogledam na drugi, klati onaj sat. Kontam kakvi ovo šejtani oko mene hodaju?!
Kažem ja njoj:
Bona Zineta sve na zidu stoji kako je oduvijek stajalo. Neg’ jesi li ti dobro? Da te nije ufatila temperatura pa ti se priviđa?
Kaže ona meni:
Vidim ja da se ti ne razumiš kako to ide, neg’ hajd’ vidi je l’ došla Munira da ne okasniš. I poselami Muberu od nas svih iz Visokog.
Eh, eto ti što me na sabahu zadevera i onaj anamo i Zineta i ti zidovi. Niti znam ko je on, al’ hajd’ eto kad me pito da mu odgovorim, nit’ skopčah otkud Zineta mahaluša sve viđe, a nit’ znam šta se njoj pričinilo pa može vidjeti moje zidove. Ala’selamet, insan baš može pobudaliti na ovom vaktu.
Preuzeto sa: Priče iz sehare
