Godinama je trajalo to izgnanstvo i ubijanje svake nade, trovanje duše svim i svačim, oduzimanje smislenog bitisanja stalnom prijetnjom. Koji si ti klinac da se nešto buniš, da nešto tražiš! I tako odrastaš u procijepu samog sebe ko kakav šizofrenik, koji bi htio, a ne može, koji bi mogao, a ne smije. I sve tako dok ne udariš glavom u hiljadu i jedan zid, jer se toliko zidova izidalo da nemaš kud.
Toliko su nam živote prekrojili da smo se rasuli, ako ne svuda, onda u sebi, na hiljadu komada, pa kad nemamo s kim mi se krenemo svađati sami sa sobom.
Dvadeset godina živimo u strahu, obespravljeni. Dvadeset godina u vječitom strahu i strepnji, nikad svoji na svom, i nikad nigdje do kraja. U hroničnom beznađu da može biti drugačije i da može biti bolje.
Jer ko si ti da se nešto buniš?
Dvadeset godina gledaš nepravdu, a nepravda ti se samo zacereka i nastavi krojiti planove. Plan da te nije bilo, plan da te ne bude.
Bože, nadvila se strašna aždaha, stoglava, sa sto repova, sa juga, sa zapada. Aždaha što nam skroji prošlost, skroji nam sadašnjost i kroji budućnost sa svojim krstaškim kostimima… pa će nas u kamion, pa u logor… Pa…
A koji si ti klinac da se nešto buniš?
Dok su nas trovali otrovom beznađa, izrasle su nove generacije, hrabrih i odvažnih, koji znaju, i ko su, i šta su, i koliko vrijede.
Sve možemo,
Mi Stočani!
Nastavlja se…
Jasminka Pitić Stolac, 24. 1. 2020.
