Probudiš se i namah te najcrnje misli jame i ako im se prepustiš odošte i ti i sve oko tebe u helać.
Zato svako može da bira i to svakog Božijeg jutra hoće li krenut s hajrom među ljude i sa ljudima, il’ će pustit ovaj otrov da kola mu u glavi pa da zatruje i sebe i sve živo oko sebe.
”Kakav sam i zmija bi se otrovala”, jedan će rijet i sakrit se u mišiju rupu, što no kažu, a drugi će trovat sve oko sebe ne bi li ih što više povuko za sobom u hendek.
”Lahko je tebi”, veli, a neko i opsuje umjesto pozdrava.
I dok jedni uživaju u sabahzorskom cvrkutu ptica i mirisu i ljepoti proljetnih cvjetova, drugima to ide na živce.
”Tačno će me ove ‘tice istjerat iz pameti”, veli bez imalo stida.
Vazda je bilo tersova, a u današnji vakat ko nikad dosad. Svako nešto svoje provodi i drugima zagorčava od one prve jutarnje kahve pa do života samog.
U mene svaki dan započne sa namazom, kahvom i muhabetom.
Izmeđ’ toga je bukadar sitnijeh adeta koji su poredani ko niska bisera.
Ako jedan biser zafali na njojzi nije to više ona ljepota, već nakarada što bode oči.
Sad će neko reć’:
„Lahko je vama redat’ bisere u nisku, kad ste vas dvoje sami i kad morete sve poistilahu.“
Tako je bilo i dok nam je bila puna kuća. Ako sam moro na poso u sedam, ustani bi u pet, pa bi sve ove adete obavi, pa rahat na poso, da ne budem težak ni sebi ni drugima.
More bit su nas zato svi begenisali jer kad je insan rahat sa sobom, onda je rahat sa svima.
Uzeir Hadžibeg
