Piše: Želimir Bodiroga
Umjesto Bajramske čestitke; priča o Milici, Hanifi i suživotu
Tamo negdje početkom sedamdesetih, doselili smo se iz Stoca u Mostar u ulicu Splitska 48.
Velika zgrada s 5 ulaza. Sve mi je bilo novo i veliko. Hodao sam po našem ulazu i čitao imena komšija; Zadro, Boras, Priganica, Hulejuk, Kutlovac, Čevra, Repović, Ljepava, Vitković, Đonlaga, Kljako.
Samo na jednim vratima, pisala su 2 prezimena; Muftić Smajil i Mahmutćehajić Hanifa. Čika Smaja, invalid bez ruke, podijelio je stan sa obudovjelom sestrom Hanifom i njene tri kćeri, koje su već skoro bile svoji ljudi.
Moja majka Milica se ubrzo zbližila s tetom Hanifom i često su, skoro svakodnevno, kafenisale. Ne znam zašto, ali uvijek je jedna pravila kafu kod sebe i onda s tacnom se pela ili silazila kod ove druge.
Ni dan danas ne mogu skontati šta su njih dvije jedna drugoj imale za kazati. Posebni momenti su bili na odlasku, kad bi još barem 10-15 minuta na štoku od ulaznih vrata u poluglasu još nešto jedna drugoj pripovijedale.
Kod tete Hanife sam otkrio orijentalne kolače; višnjab, baklavu i meni posebno omiljenu hurmašicu.
Višnjab i nije kolač, to je slatko i poslužuje se uz kafu. Bajram je bio i za mene poseban dan; Nada i ja smo išli na čestitanje, a tamo su čekale baklave i divne hurmašice, neopisivo ugodnog okusa.
„Kad ih nabodeš viljuškom, moraju se razdvojiti, ali se ne smiju raspasti!“, rekla bi teta Hanifa.
Ja sam se davio kolačima i gledao kako da maznem i Nadin tanjir. Teta Hanifa bi se nasmiješila, pomilovala me po glavi i rekla da jedem koliko god mogu.
„Kakav li je Bajram, ako ga ne proslaviš s komšijom?“, često bi kazala.
Čika Smaja je bio veliki navijač FK “Velež“.
Moj tata nije nikad išao na utakmice. Pa se čika Smaja ponudio da me on vodi. I tako sam 4-5 godina ulazio, bolje rečeno uvaljivao se, na Stadion pod Bijelim brijegom na račun autoriteta čika Smaje. Samo bi stavio ruku na moje rame i kazao da sam ja njegov.
Onda sam se zamomčio i išao sam na utakmice s rajom. Poslije smo preselili u 37. ulicu i manje sam ih viđao, ali su mama i teta Hanifa nastavile svoja kafenisanja.
Prošlo je od tada više od 40 godina, nema više tete Hanife, ni čika Smaje. Nema ni mojih roditelja, a ni moje sestre Nade.
Pričaju neki papci da se ljudi u BiH trebaju učiti suživotu. Danas kad pogledam iza sebe, prilično sam siguran da je u svakom razgovoru Milice i Hanife na štoku od vrata u Splitskoj 48, u tanjiru tete Hanife, dok mi daje hurmašicu ili u ruci čika Smaje na mom ramenu dok me uvodi na utakmicu, bilo više suživota i komšijske ljubavi i pažnje, nego što je bilo u svim političkim govorima domaćih i stranih dušebrižnika zadnjih 30 godina.
I zato na današnji dan moje su misli sa tetom Hanifom i čika Smajom!
Dragi prijatelji, te rodbino u Stocu koji slavite Bajram, želim Vam da ga u sreći i zadovoljstvu obilježite!
Ali pod motom moje drage rahmetli tete Hanife: „Kakav li je Bajram, ako ga ne proslaviš s komšijom?“
