Jedno toplo ljubuško jutro u junu 1983, reče mi Đenana: “Danas ćemo kod mame praviti ručak, bit ćemo svi zajedno.”
Oko 9 sati izađem iz vrelog plastenika i navratim kod njih. Sjedimo u avliji – Ahmet, Đenanin brat, Zijo, moj badžo i ja, dok se žene dogovaraju šta će kuhati.
“Haj’mo malo u grad”, reče Ahmet.
“Neću, vruće je, odoh odmarati” odgovorih.
“A možda sam i mogao, moram kupiti motor za navodnjavanje”.
Posadili smo nešto paprika i drugog povrća u polju, na ”Mostu”, zapadno od Zelićeve stare gostione, pa trebamo početi navodnjavati.
“Ej, hljeb, kupite hljeb”, doviknu Đenana dok smo silazili niz stepenice…
… U prodavnici Zemljoradnicke zadruge kažu nam: “Nemamo odavno motora, sezona je, rasprodano, a iz fabrike Tomos poručuju da ne znaju kad će nam isporučiti, velika je potražnja.
“Hajmo u Vrgorac. Ima jedna nova, velika poljoprivredna prodavnica, imaju sigurno tamo!” reče Ahmet.
Sjedosmo u auto, kad se ja sjetih: “Hljeb! Sačekajte da kupim hljeb, nestat će dok se mi vratimo!”
U Vrgorcu ista situacija. Ja se našalim: “E u Makarskoj mora biti, tamo se ne bave puno poljoprivredom”….
…Vozeći se uzbrdo, jednim pravcem prema Biokovu, počeli smo zafrkavati Ziju: “Dobro je da smo krenuli tvojim autom, sad možemo razgledati okolo! Ja sam sto puta prošao ovda, a nisam vidio da ima ovdje selo, nisam vidio one kuće, vidi one murve kolika je…”
“Samo se vi rugajte! Dobra je meni moja “Dijana. Još me nijednom nije ostavila! A ne pamtim kad sam nasuo gorivo!”
Zijo je imao Citroena “Dijana” sa tri cilindra, malo bolja od popularnog Spačeka.
Malo je trošila, ali uzbrdo, jedva se vukla…
U Makarskoj smo pitali mještane gdje ima prodavnica poljoprivredne opreme, gdje možemo kupiti motor za navodnjavanje.
Kad smo prilazili robnoj kući izdaleka ugledam u izlogu Tomosov motor, najnovija varijanta, malo veći, crvene boje, sa dobošem, kao pojačanje. Bio je malo skuplji, ali, imao sam dovoljno novca.
“Super”, rekoh. “Haj’mo unutra”.
Dođemo do ulaznih vrata kad – zatvoreno!
A šta je sad?
Nije nedelja.
Kako zatvoreno?
Pogledamo radno vrijeme 8 – 12 i 16 – 20!
Pogledamo na sat – 12.40!
“E j..baji ga”, rekoh, kao Faruk Fazlinović.
“Haj’mo nazad kući”
“Kakvoj kući, jesi li mahnit?” prodera se Ahmet. “Treba ti motor, evo motora. Sačekat ćemo dok se otvori.”
“Bolje da se vratimo. Doći ću ja sutra i kupiti. Ne možemo čekati. Nećemo doći kući prije mraka. Brinut će se žene, šta je s nama.”
“Ma ko će se brinuti? To se ti bojiš šta će Đenana reći! Ne boj se, mi ćemo te braniti. Haj’mo nešto pojesti pa na kupanje”, okrenu Ahmet na šalu.
“Ne boj se zete, mi ćemo te braniti”, nadoda Zijo, smijući se…
… Malo smo se više zabavili na kupanju, tek oko 17 sati smo ušli u robnu kuću….
Opet, penjući se uz Biokovo, razgledao sam okolo, gledao morsku pučinu, pokušavao pogoditi kako se zove koje ostrvo: Brač, Hvar…
…Penjući se uz stepenice, dobaciše mi obojica tiho, smijući se: “Ne boj se zete! Mi smo tu!”
Mala Šejla izađe iz kuće pa povika: “Mama, mama, evo ih!”
Skoro istog trena pojaviše se Ela i Mirjana na vratima, pa Đenana iza njih.
“Pa gdje ste vi! Mi ovdje ko….!”
“Evo hljeb, je li gotov ručak?” Rekoh.
“Ma kakav ručak…..mi već i večerali! Djeca ogladnila, napravili smo uštipaka i prevrte pa jeli. A vi…? Pa kako….?
Počele su njih dvije. Gledam u Đenanu i nije mi jasno, šta je s njom.
Ona se samo osmjehnu i uđe u kuću.
Sjedimo nas trojica za stolom u avliji dok nam supruge donose ručak i večeru zajedno, uz “rafalnu paljbu” Ele i Mirjane.
Ja se nagnem prema njima i tiho im kažem: “Ne bojte se, ja sam tu!”
Iskoristim jedan trenutak i nasamo upitam Đenanu: “Boga ti, šta bi s tobom, pa baš nijednu riječ! Da nisi bolesna?!”
“E neću, neću da nam se smiju! Vidim ja, one se odavno naoštrile, nasekirale, ne znaju šta je sa vama! Navalile da idu u policiju da pitaju je li se negdje nešto desilo.
Ja ih smirujem, kažem: “Ma kakva policija, da se nešto desilo, neko bi nam odmah javio. Ko zna gdje su oni odlutali.”
Neću ja pred njima, neću da nam se smiju!
A kad dođemo kući, onda ću ja!” reče Đenana i nasmija se!
Piše : Mehmed Muminagić
