Moj amidža Mak je volio Stolac. Svakog ljeta bi sa zenom Senom i djecom po nekoliko dana odsjedao u svojoj i našoj rodnoj kući. S mojom nenom, njegovom strinom znao je dugo razgovarati, duže nego s mojim ocem. Valjda su njih dvojica dovoljno pričali akšamlučeći svaku veče Pod brijestom ili u kupaljama. Jednom sam bio i ja. Mak me poveo i nije dao da me babo otjera:
‘’Benca, dobar ti je Meha. Neka ga.’’
I babo odustao. Bio i Fenerik i Ožegović, bio i Hasan Fufuja. Taman meni dosadilo, popio sam dva krahera i citronadu i htio sam otići kući, kad se pojavi na mostu Mecina. Meho Gubeljić. Bio je dobro star, bar se meni činilo po sporom hodu, tankim golim nogama i smežuranom crnom licu punom bradavica. Moj otac mu mahnu rukom i Mecina priđe. Primijetih mu u ruci vijenac s nanizanim žabljim batacima.
‘’Daj te batake Hasancu, neka ih baci na žeravu’’, reče otac i
Meho odmah posluša. Zamače za terasu, a Fenerik reče:
‘’Mehmedalija, Mecina je najbolji lovac žaba u cijeloj Hercegovini.’’
‘’I najveći ljubitelj zena’’, dodade Mujaga Ožegović.
‘’Za njega nema loše žene. Kaze da ima dobra i boja.’’
Mak se nasmija, nasmijaše se i ostali. Meho se vrati, dovuče stolicu i sjede do mog oca. On mu turi u džep nešto novca i upita:
‘’Je li uredu?’
Mecina i ne pogleda.
Reče, a razvlačio je riječi kad bi govorio: ‘’Vazda je meni s tobom uredu.’’
Dok su bataci cvrčali na roštilju, a miris žabljeg pečenja se širio cijelim kupaljama, Hasan Fufuja je pričao neke stare, meni tada nepoznate i nezanimljive priče iz mladosti. Ni Mujagi ne bi zanimljivo i usred Hasanove priče upita Mehu:
‘’I, koje su najboje?’’, imitirajuci Mehin govor u kome nema glasa lj.
‘’Je li žabe?’’, uzvrati Ciganin pitanjem.
‘’Znaš ti što ja pitam.’’
Mecina se nasmiješi.
‘’Mađarice. Najboje su Mađarice. Samo su Pojakinje još boje’’, reče ozbiljno i tužno. Kao da još nije odbolovao svoje ljubavi iz Prvog svjetskog rata gdje ga je svugdje zaticalo.
‘’A sad? Bi li se oženio?’’, ide Mujaga dalje.
‘’Znaš, Mujaga, kad bi bila mlada, bilo bi joj boje nego s mladićem. Allaha mi!’’
Zgrabi čokalj koji je Omer već bio donio i popi ga naiskap.
‘’Omere, Mehi još jednu. Duplu’’, viknu Fenerik, a puče od smijeha.
Uključi se i moj stari:
‘’Dedera sad Mehmedaliji ispričaj kako si prevario upravnika Dogane.’’
‘’Nemoj to, Benca, sramota je’’, zastidje se stari ljubavnik.
‘’Hajde, Meho, ispričaj. Mehmedalija je naš’’, reče i Ožegović.
‘’Ma znam ja Mehmedaliju, ali…’’
Ustručava se i dalje, ali kad ga Mak ohrabri, poče:
‘’Ima onaj vodoskok u parku u Dogani i ribe u njemu, one šarene. Pa se zakotile i žabe, pa uzrasle, pa počele krekećati, razliježe se Dogana. A upravnik ne more spavati. Krekeću. Tako mi je rek’o, kad su me njemu doveli. Kaže, čuo je da sam ja majstor pa da ih pofacam. I platit će, kaže. Ja uradio pos’o, on platio. Dobro mi platio.’’
Zastade i gucnu još jednom iz velikog čokalja.
‘’Šta bi dalje? Nije se tako završilo’’, veli Fenerik, a samo što nije prasnuo u smijeh.
‘’Kad mi je nestalo para’’, nastavi Mecina smijuljeći se, ‘’ja ufatio u Bregavi druge, dosta sam ufatio i uveče ubacio u vodoskok. Onda me on opet zovn’o, ja opet pokupio, on platio i tako nekoliko puta. Dok se nije aviz’o. Onda me zovn’o, rek’o mi da zna i opet mi dao para i upozorio da više ne serem, da oprosti Mehmedalija.’’
Zacenu se Mak od smijeha. I ostali su se smijali grohotom.
‘’Sad znam, Benca, zašto si odbio da ideš u Sarajevo. Lijepo je ovdje živjeti’’,reče Mak kad se smijeh utiša.
‘’ Nigdje nije ljepše’’, odgovori moj otac i ja uskliknuh od radosti.
Bio mi je to znak da je stari odustao od odlaska u Fabriku duhana u Sarajevu gdje su mu nudili neko dobro mjesto. Dugo su bili u dilemi, treba li prihvatiti selidbu. Majka je bila za, otac se trzao, ponekad i vagao, a moj brat i ja smo, kad god se razgovor primakao onom ZA plakali i molili babu da ne idemo. Iako nam je obećavao da nećemo, bojali smo se da će popustiti. I Mehmedalija mi postade još miliji.
Kad je akšamluk bio pri kraju, kad su se baterije potrošile i Hasan sa mnom počeo kunjati, sve mu glava pada na prsa, a on se još kao ne da, kao ni ja, kad su čaše bile prazne, a Omer vise ne donosi, Mak me pomilova po glavi i reče:
‘’ Idemo sad na spavanje, a sjutra ćemo ti i ja na jedno važno mjesto.’’
Probudio sam se ranije nego obično. U podsvijesti sam imao ono važno mjesto i strah da adže ne ode bez mene. Nasmijao se kad me, dok je s nenom pio kafu pod odrnjom i nešto čavrljao, vidio kako bunovan trljam oci.
‘’Spreman?’’, upita glumeći strogošću.
‘’Jesam.’’
‘’Nisi doručkovao’’, dobaci moja nena.
‘’Kad se vratimo’’, rekoh.
‘’I ja ću s vama’’ , reče iz sobe Enver, Makov srednji sin. Stiže nas na avlijskim vratima. Nije se ni umio.
Nisam znao gdje ćemo, a nekako mi nezgodno pitati. Hoću da moj adže misli kako ja znam koje je to važno mjesto. A nisam imao pojma, pogotovo kad smo krenuli cestom prema Čapljini. Nije, znači, Stari grad, tvrđava poviše naše kuće, a ja nisam znao ni za kakvo drugo važno mjesto.
‘’Idemo na Radimlju’’, objasni nam na pola puta.
Već je bio čelopek. I Mak se oznojio, ali idemo dalje. Nas dvojica ništa ne pitamo, jedva ga pratimo. Ja sve mislim da smo pošli da vidimo fudbalsko igralište na kome je Iskra tada igrala utakmice i bi mi malo čudno, ali kad svrati s ceste na Gorici, brežuljku više Radimlje i odmah priđe nekolikim kamenim gromadama, posivjelim od vremena, bi mi jasnije. Znao sam da su to stećci, ali ništa vise. Dugo ih je obilazio i razgledao reljefe i slova na njima. Gledali smo i mi. Ništa nismo razumjeli. Mak je nešto zapisivao u tefter. Bio je veoma ozbiljan i šutio je. Jednom je samo procijedio kroz zube i bradu: ‘’Primitivci!’’, kad je na jednom velikom, ukrašenom mnogim figurama vidio isklesano, taze, jer se jedino to bijeljelo: MEHO VO.
Na Radimlji smo bili dugo, dugo. Enveru i meni bilo strašno dosadno i vruće, a on ide od stećka do stećka, gleda, pipa nešto na njima i puši. Sve jedan o’ drugi pali. Ponekad prođe rukom kroz dugu, prosijedu, kovrdžavu kosu, pa opet gleda, pa pipa kao da nekog miluje.
‘’Tata, hoćemo li se mi danas ikako kupati?’’, upita ga Enver nervozan pokazujući rukom na sunce što je već u zenitu.
‘’Tako i onaj čovjek na stećku pruža ruke suncu’’, nasmija se njegov otac. ‘’Ovo je sine groblje, znaš. I ovo je nešto strasno važno. Samo se ovdje može odgonetnuti naša zagonetka.’’
Ni Enver ni ja nismo ništa pitali. Nije nam bilo jasno šta nam govori, a nije nas baš ni zanimalo. Jedva smo dočekali da krenemo nazad.
Kupanje zove.
Mehmed Dizdar
