Glas o Ali-pašinu imenovanju za hercegovačkog vezira se pronese po cijeloj zemlji. Narod je s veseljem iščekivao novog gospodara, od koga se, s pravom, mnogo i nadao. Osobito se radovalo hrišćansko stanovništvo, dok su se mnogi muslimani i pribojavali novog vezira.
Ali-pašu se očekivalo na Spasovdan, a u Mostar je stigao 12. maja 1833. godine. Narod se slegao u Potporimu pred Mostarom kako bi dočekao vezira. Odatle pa do Mostara, Ali-pašin put je bio trijumfalan. U Mostaru je Ali-paša pročitao sultanski ferman kojim je postavljen za hercegovačkog vezira, pa održao govor koji se može smatrati kao deklaracija i program njegovog budućeg rada. Navešćemo neke stavove iz tog govora:
„Zaključio sam da je bolje da ja kao domorodac vladam nego koji tuđin; svome domu niko zla ne čini. Svakome ću suditi po čistoj pravdi. Istina, hercegovački muslimani su mi učinili mnogo zla, no ja im sve opraštam, s tim da dalje ne čine zločine. Ko bude učinio kakvo zlo, toga neću poštediti, a razbojnik neka se i ne nada da ću ga pomilovati; s njim može biti samo jedan obračun – glava dole! Pravome čovjeku, bio on musliman ili raja, svejedno, biće uvijek mjesta kod mene.
Svi će građani muslimani biti odsad slobodni od poreza. Oni neće davati ni caru ni meni apsolutno ništa. Samo zemljoradnici muslimani, izuzev harača na pojedinu glavu, moraju da plate isto kao i raja, i to zato što ne kriju žene. Mislim da će biti u Hercegovini oko 16.000 kuća raje. Neka oni plate caru ono što se mora, a meni se ima davati od svake kuće po jedna forinta godišnje. Meni će to biti dosta, jer imam svakog dobra više nego iko drugi, dobra koje su mi ostavili moji preci.
Odsad niko ne treba da ide caru u Stambol; evo vam Stambol – Mostar, a evo vam i cara u Mostaru. Kod mene ne trebate posrednika koji bi vas za novac dovodili do mene. Pa, imadne li ko kakvu potrebu, neka slobodno, u opancima i bez najave, dođe pravo meni i neka mi kaže svoju nevolju. Ja sam isti onaj Ali-aga kao i prije. Ja ću sam obući opanke i gunj i poći ću pješke kamo god ustreba. Jer Hercegovina je sada svoja, da nam više ne smetaju bosanski šljivari!“
Interesantno je zapažanje Francuza A. Buea koji veli da je Ali-paša Rizvanbegović u svoje vrijeme bio možda i jedini paša domorodac u Osmanskoj imperiji i da se njegovim imenovanjem odstupilo od uobičajenog pravila da domaći ljudi ne upravljaju oblastima iz kojih potiču.
Nepovjerljiv prema mostarskoj sredini, Ali-paša se okružio pouzdanim Stočanima koji vršahu glavne dužnosti u njegovoj službi. Njegovi glavni dvorjani bili su: ćehaja Ahmed ef. Moralija, inače Turčin, silahdar (čuvar oružja) Voljevica Sarajlija, muhurdar (čuvar pečata) Murat-beg Čengić, binbaša Ahmetaga Puzić iz Stoca, haznadar (blagajnik) Avdaga Tuce iz Dubrava, kavazbaša Ibrahim Nikšić, a pisari su bili Mehmed ef. Pivodić i Jovan Anđelopul, inače Grk i zet vladike Josifa, za dokumente pisane ćirilicom. Mostarski muftija bio je Mehmed ef. Sarajlić iz Stoca.
Kao hercegovački vezir, Ali-paša je stavio u svoju titulu i naziv Galib (pobjednik) i punim se imenom nazivao Galib Ali-paša Rizvanbegović, a u službenom muhuru je stajao naziv Galib Ali. Narod ga je zvao samo Stočevićem. Austrijski generalni konzul za Bosnu dr. Atanasković zove Ali-pašu u svim aktima isključivo Stočević.
(Hamdija Kapidžić, “Ali-paša Rizvanbegović i njegovo doba”)
100laclook
