Slušam ja na stanici razgovor između dvije žene koje poznajem, i jedna od njih govori kako je nekad prije bilo. Život bio lakši i bezbrižniji, kako danas nema ljudskosti, kako su se komšije voljele, posjećivale i poštovale, kako ovo, kako ono, uglavnom da su “ono nekad” bila vremena vrijedna življenja, a da je ovo danas samo muci za inat.
To je meni bio znak da joj se spremim jedan dan i banem nenajvljena i nepozvana na kafu. Upratim ja nju da ide s posla i pustim je da uđe u kuću k’o čovjek, pa uzmem rahatluk i jabuku i uz selo. Pokucam ja, ona izađe i nakon pozdrava odma’ upita:
“Otkud tebe?”
– Čuj otkud mene? Pa došla na kafu.
Žena jednako stoji na pragu i gleda me k’o vuk Crvenkapicu. Ja nju malo iskučim i uvalim joj se u kuću. Prošaram malo po kući očima, isto onako kako su nama kone nekad šarale kad dođu babi. Primijetim da je sve isuviše moderno za jednog ljubitelja prošlih vremena, al’ hajde. Pružam ja njenom djetetu šareniku jabuku, a ona gleda u onu jabuku, božemeprosti, k’o da je jabuka u Černobilju otkinuta, a ne u djedovoj bašči. Onda njoj dadnem onaj rahatluk od ruže i izvalim se na sećiju.
Upita ona preko volje kakvu ću kafu, a ja k’o iz topa rekoh da izvoljevam bosansku. Vidim muka joj što mora džezvu isprljati, al’ ćejf je ćejf, a bosanska vala i miriše na ona prošla vremena za kojima ona onoliko pati, pa se ja izborom kafe prilagođavam njenim patnjama. Srčem ja onu kaficu, a nju fata srklet, ‘aman joj tonovi srka ne odgovaraju.
Umočim ja i keks u kafu kao žene nekad i tad krene kuknjava koja me treba uputit’ kući.
– Joj, ja imam obaveza. Moram večeru praviti, ispeglati veš, sa djetetom uraditi zadaću…
– Sna’o, ustavi malo – obratim joj se k’o što su se žene približnih godina nekad obraćale jedna drugoj – neće ti, bona, pos’o pobjeć’, nije zec. Išćejfi malo sa mnom ovu kafu, a dijete nek samo sebi radi zadaću. Znaš kako su se nekad na nas derali kad ne znamo zadaću i sve nas pitali jesmo l’ na ušima sjedili dok je učiteljica objašnjavala.
– Ma ti ne znaš današnje učiteljice… – poče ona.
– Znam, bona, znam ih tri komada, sve imaju fakultete, a nas učile učiteljice sa srednjom školom, pa vidi nas, ne fali nam ništa. Djeca trebaju više poštivat’ i slušat’ učiteljice. Da su djeca oko ljeske opasana, ne bi ih morale matere podučavat’. Znaš kako je nekad bilo – ne uči dijete na ruke, ni na zadaću. Već ti sa mnom sad sjedi jedno dva tri sata, a nek dijete ide u sobu sa sveskom i knjigom, uradit će samo zadaću. Nije vala ni red da nam dijete broji zube. Prije se znao red, djeci nije mjesto da sjede sa ženama.
Žena iskolači oči kad ču “dva tri sata”. Onda ja opet vratim film na prošla vremena.
– Nego, htjela sam te nešto zamolit’. – poče ja lagat’. Ona vjerovatno pomisli: “Znala sam da nije došla džaba.”
– Za dvije mi sedmice majstori kreče kuću, pa kad bi ti mogla jednu kompirušu napravit’.
– Pa kupi im pite. – ona će k’o iz topa – Nemam ja baš vremena…
– Jok! Samo domaća! – odbijem ja – Ne brini se ti ništa, napraviću i ja tvojim majstorima kad šta budete gradili, samo Bože zdravlja.
– Kod nas majstori rade o svojoj hrani, a i ne planiramo ništa graditi, tako da…
– Auuuu, zar je moguće? Nekad je vala bilo bolje. Majstori su posmatrani k’o nečija djeca, pa im se kuhalo domaće. Zamisli da tvoje dijete radi o pašteti i komadu ‘ljeba, zamisli…Polako, mladi ste, gradit ćete, jašta. I još nešto, pravim hormašice s pekmezom i gurabiju u subotu, pa dođi i ti meni. Vjerovatno ih nisi dugo jela. Ih, znaš kakve će biti, ma biće k’o nekad u djetinjstvu.
– Mislim da neću moći, jer…
– Sna’o, moćeš jašta, nema šta žene u našim godinama ne mogu. Pusti da te malo razmazim. Ko će kome, ako komšija neće komšiji. Moraš se malo trgnit’ od obaveza, klonut ćeš pa ćeš uvidit’ da svijet može i bez tebe. Češće ću ja tebi vako banut’ da posjedimo, jer pregoniš, brate, s poslom. Reko’ ti, nije pos’o zec. Sve živ čovjek stigne, sem da se naživi.
Posjedim još malo i vidim da je ženi laknulo čim mi je ugledala leđa, a ja se jedva suzdržah da ne puknem od smijeha dok nisam zamakla . Nit’ ona dođe u subotu nit’ ja njoj više ikad banuh. Ali zato imam u šteku još šarenika i rahatluka, pa samo čekam da ko preda mnom kaže da mu fale ona vremena i one komšije. Vremena ne mogu vratiti, al’ banut’, pametovat’ i šarat’ očima od ćoška do ćoška mogu k’o profesionalac.
